Од како је ступило лето, као у најсрећнија времена нижу се, једна за другом бројне манифестације. Рокери, фрулаши, чобани, војводе, бајкери, хајдуци на води, па и они „прави”… Свира се, игра и пева. Крчка се у казанима пасуљ, гулаш, чорба, окрећу на роштиљу ћевапи, прасићи на ражњу, риба на таландари…
Свака част приредбама које у основу имају традицију. Оне друге, којима је у првом плану забава и разонода широких народних маса требало би да преиспитају да ли су спремне нешто ново да понуде. Јер, врло брзо могу да постану неинтересантне. А зашто би се нешто организовало ако нема народа? Да учествује, посматра или бар сврати на своју порцију паприкаша или да набоде ћевап на чачкалицу.
Забава пршти на све стране. Свако село би да има своју манифестацију. Још само Очаге, Совљак, Баново Поље, Клење, Глушци и Узвеће је, за сада, немају.
„Крцка” се, мало по мало, динар пореских обвезника којим се (су)финансирају манифестације и зарад мира у кући нико не преиспитује да ли нам толико манифестација заиста и треба.
Или се, слутимо, зарад мира у коалицији, никада неће отворити питање оправданости организовања и (су)финансирања неке манифестације.
На сцени је доказана филозофија ућуткивања: Дај народу да се забавља и весели. Има право на то. Па, то се и финансира његовим парама.
Док пије воду из цистерне и удише „опојни” мирис изливене септичке јаме.
И тако се потврди „истинита лаж” како се боље живи, да су буџети пуни, како је све порасло у односу на време ко зна од када у старијој историји, и да баш да нема никаквог разлога да се кука.
Д. Грујић
Фото: Д. Илић